DSC 0007Велики угодник Божији Свети Арсеније Сремац свечано и молитвено је прослављен у катедралном храму Епархије нишке у понедељак 10. новембра 2020. године.

Управо тог светитеља из рода нашег великог јерарха Српске Цркве и наследника Светога Саве, кога је Господ просијао међу светима својим, као свог небеског заштитника прославља духовни отац Богоспасаване Епархије нишке-Епископ Арсеније.

Тим поводом у Саборном храму Епархије нишке Његово Преосвештенство епископ нишки Г. Арсеније служио је Свету Литургију.

На овом Евхаристијском слављу Преосвећеном Владики саслуживали су архимандрит Леонид Цолић, протојереј-ставрофор Бранислав Цинцаревић, протојереј-ставрофор Ненад Микић, протојереј Раде Симић (Архиепископија београдско-карловачка), протојереј Миодраг Павловић, протојереј Дејан Арсић, протојереј Борислав Стаменковић, протојереј Ђорђе Димић, јеромонах Јефрем Шекарић, јереј Ђорђе Мирковић, јереј Иван Ганић, протођакон Стеван Кричка и ђакон Ђорђе Филиповић.

Након заамвоне молитве Преосвећени Владика освештао је кољиво у спомен свог небеског заштитника.

Његово Преосвештенство је поучио све присутне говорећи о дивном житију Светог Арсенија Сремца.

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ АРСЕНИЈА СРЕМЦА

Свети Арсеније Сремца био је други Aрхиепископ српски, својевремено највећи подвижник у жичком братству и најодговорнији ученик Светог Саве. О његовом духовном развоју оснивач аутокефалне Српске Цркве се нарочито бринуо. Успешно је понео бреме управе младе српске архиепископије, толико важне за српски државни и народни живот средњег века. У његовом житију, прворазредном хагиографском и историографском документу, кога је написао Aрхиепископ Данило II, наводи се да је био родом „од сремске земље“. Српска историографија усваја да је средњовековни Срем обухватао и територију данашње Посавине, Мачву, долину Колубаре и крајеве све „до Ужица“.

Заиста је угарска политичка топографија раздвајала Овострани и Онострани Срем (Syrmia Citerior et Ulterior), тј. данашњи Срем и „Срем“ јужно од Саве ка Колубари. У намери да се са угарском географијом реши питање завичаја првог наследника Св. Саве, и смести не на север од истоимене реке, тумачима Даниловог зборника измицало је из вида да се Св. Сава два пута интересује за завичај придошлице у Жичу, исказујући бригу и нарочито занимање за његову постојбину. Такође, ако је млади Арсеније „од младости своје“ волео монашки живот, могао је да има узор у једином православном Манастиру у Срему, а то је био Св. Димитрије у Сремској Митровици, који се у изворима римске курије означава као „пун монаха Грка“ и „легло шизматичких заблуда“. У сваком случају, доцније вести и традиција место рођења другог српског Архиепископа смешта северно од Саве и Дунава, између поменутих река, свеједно да ли је то Бингула или Дабар код Старог Сланкамена.

У зборнику Житија краљева и архиепископа српских налази се обимна хагиографија Св. Арсенија, коју је написао Архиепископ Данило II. Како је писац имао за циљ да покаже молитвени и подвижнички лик другог српског Архиепископа, у тексту се налази ипак сразмерно мало позитивних историјских чињеница које би говориле о Арсенијевој управи над Црквом и црквено-политичком окружењу. Наследио је „престо архиепископа српских и поморских земаља“ 1233. године, на лично заузимање Светог Саве, пошто се овај повукао и отишао на своје друго путовање у Свету Земљу. Архиепископ Арсеније је подигао Цркву Св. Апостола у Пећи, одредивши је уместо Жиче да буде седиште Српске Цркве, јер је Жича била сувише изложена нападима непријатељских војски. Заједно са краљем Владиславом старао се око преноса моштију Св. Саве из Трнова у Србију и учествовао је у преносу столице епископа стонских из Манастира Пресвете Богородице у Стону у Манастир Св. Петра и Павла на Лиму. Због болести се повукао са чела Српске Цркве 1263, а упокојио три године доцније у жичком метоху Црнча, такође на Лиму. Сахрањен је у својој задужбини, Цркви Св. Апостола у Пећи.

ЊЕГОВО ПРЕОСВЕШТЕНСТВО ЕПИСКОП НИШКИ Г. АРСЕНИЈЕ



На фотографијама се захваљујемо господину Михајлу Лазаревићу.

{oziogallery 2354}