Белотиначка парохија. Храмови у парохији

sveti Roman BelotinacХрам светог Романа Ђунишког у Белотинцу

     Основне историјске податке о Белотиначкој парохији можемо наћи у Летопису храма Светог Романа. На страницама овог Летописа записано је следеће: „Веома радни, већином повртари, а потпомогнути прилозима Нишлија и околних села, побожни Белотинчани су 1928. године – иако је била привредна криза – успели да подигну веома лепу Цркву, која чини украс читавом крају.“ Храм светог Романа „подигнут је у српско-византијском стилу, а на темељима некадашњег храма“. Освећење храма обављено је „1933. године, 5. новембра, од стране Његовог Преосвештенства Епископа нишког господина Јована“. Епископ Јован је „за време освећења одликовао црвеним појасом пароха белотиначког свештеника Велимира Михајловића, који је припремио храм за освећење.“ Прота Велимир, који је дошао са завојске парохије код Пирота, био је први свештеник тадашње новоосноване белотиначке парохије и на овом месту „служи од 1932-1936. годинр.“ Након тога одлази на нишку парохију. 
Свештеник Мирослав Милошевић наслеђује белотиначку парохију али служи на њој само четири месеца током 1936. године. Није познато одакле је дошао и где је премештен. 
Црквена општина Белотинац добија новог пароха - свештеника Љубомира Момчиловића. Он је рођен у Пироту и служио је у тамошњим околним местима, а сходно црквеним потребама премештен је 1936. године на белотиначку парохију. У Летопису храма светог Романа за њега је забележено: „Незадовољан добија канонски отпуст и одлази крајем 1938. у Битољ где је био постављен за архијерејског намесника и произведен у чин протојереја 1940. године.“ 
     Године 1939. на место пароха белотиначког долази свештеник Сретен Манчић. Његовом заслугом сачињен је Летопис храма светог Романа са драгоценим историјским подацима за овај крај. Он остаје на служби пароха белотиначког све до 1970. године. Отац Сретен се захваљује у Летопису својим парохијанима за пружену му помоћ у дугогодишњем раду и наглашава да смо „успели да одржимо веру и обичаје, а црквену имовину сачувамо и увећамо“. Многи житељи овог краја још увек се радо сећају активног парохијског рада попа Сретена и са великим одушевљењем говоре о свом некадашњем свештенику. 
     На самом почетку седамдесетих година место пароха белотиначког заузима свештеник Чедомир Стевановић. Период његовог парохијског рада долази у време када су последице комунистичког режима већ узеле широки замах. Знатно су увећане тешкоће на које се још и отац Сретен жалио и које је стари попа описивао у свом Летопису. Упркос отежаним историјским околностима, свештеник Чедомир је ипак успео да пружи свој допринос у парохији: започет је и под кров стављен нови конак, а на храму светог Романа је постављен нови цреп и обновљена спољашња фасада. 
     Убрзо након доласка Његовог Преосвештенства епископа нишког господина Јована на катедру нишких епископа долази и до новог постављења на место пароха белотиначког. Свештеник Александар Стаменковић уведен је у дужност ове парохије на празник Ваведења, 04. децембра 2011. године. Нове историјске прилике у држави пружају и нове услове за рад. Житељи Белотиначке парохије сада улажу доста рада и напора на уређивању и обнављању храма светог Романа и црквеног дворишта у Белотинцу. Сређивање црквеног дворишта потпомогнуто је механизацијом Дољевачке општине и појединих приватних фирми. Постављени су темељи нове ограде у дужини од око 160 m. Инсталација електричне расвете у црквеном дворишту је завршена са 13 лампиона - 8 унутар дворишта и 5 дуж пута од цркве до села. Урађена је нова, коцком поплочана стаза ширине 3,5 m и дужине око 40 m на правцу од храма до новоосноване капије. Дуж ове стазе засађено је 15 јелки и борића. Испред храма постављене су четири нове клупе. Завршена је шахта за воду. Колико могућности дозвољавају - уређује се унутрашњост храма и парохијског дома. Посебно је важно истаћи да се постепено повећава број верника који долазе на недељне и празничне Литургије. Заједно са тим расте и интересовање за пост и причешћивање. 
     Није мали број оних који помажу обнављање цркве светог Романа у Белотинцу и који су заслужили да њихова имена буду поменута у овим редовима. Међутим, принуђени смо да најпре замолимо за опроштај оне заслужне парохијане чија имена овде не могу бити наведена због ограничености простора овог текста, а затим и да дамо захвалност онима који су пружили највећи допринос обнављању цркве. Посебно пожртвовање и дарежљивост показали су: Горан Стевановић из Белотинца - власник фирме 'Шилопром', браћа Дејан и Саша Марковић из Чапљинца - лекари на привременом раду у Лондону, Градимир Стојановић из Белотинца - на привременом раду у Аустралији и други.



Gornje MedjurovoХрам преподобне Параскеве у Горњем Међурову

     На територији Црквене Општине Белотинац постоји недовршен храм у Горњем Међурову чија изградња је започета 2003. године. „Предлог за изградњу цркве у Горњем Међурову изнео сам на збору становника села. Био сам срећан када су се сви мештани сложили и одмах предложили иницијативни одбор са жељом да се што пре почне са градњом цркве“, каже иницијатор и донатор Велибор Милојковић из Горњег Међурова. Он говори да је одмах сутрадан отишао и „замолио Преосвећеног владику Иринеја за благослов да могу да граде цркву и за предлог о величини и плану градње по коме ће се градити“ (у: П. Стојановић, 'Његова Светост Патријарх Иринеј', Ниш 2011, стр. 31). Могло би се претпоставити да је то почетно одушевљење допринело брзом планирању и почетку припрема за темељ храма. Изградњу темеља Цркве освештао је Преосвећени владика Иринеј у присуству ђака и великог броја мештана. Епископ се обратио народу и упутио речи подршке: „Освештање темеља Цркве у присуству овако великог броја и ученика и одраслих људи, уноси у моју душу и радост и сазнање да се налазите на Божијем путу. Слога је велики Божији дар. Сложно сте кренули да изградите Цркву у којој ћете и крштавати своју децу и венчавати и молити Бога да вас води правим путем и да отклоните свако зло од вас. Моја жеља је да успешно завршите изградњу Цркве и да се поново окупимо у још већем броју и захвалимо се Господу Богу и свима који су помогли да се изгради црква“ (П. Стојановић, исто, стр. 31). Међутим, време је касније показало да изградња храма није ишла ни брзо ни лако. Вероватно је узрок томе и тешка економска ситуација у држави, али стиче се утисак да превасходни узрок споре изградње треба тражити у последицама које је комунистички режим оставио на свест људи. Мали број парохијана је истински схватао значај подухвата подизања цркве. Према сведочењима поједних Међуровчана иницијативе је давао Велибор Милојковић а остали су помагали по 'мери својих могућности' - а то је често било недовољно. Постоје писана сведочанства која казују да су међу Међуровчанима „највећи допринос дали и највећи труд уложили Милован Стаменковић, Новица С. Денић и Миодраг Стаменковић“ (П. Стојановић, исто, стр. 31). У периоду од 2003-2011. године храм свете Петке у Горњем Међурову озидан је и стављен под кров, тј. завршени су груби радови на изградњи светиње. У то време парох белотиначки био је протојереј Чедомир Стевановић.
     Након постављења свештеника Александра Стаменковића на службу у Парохији белотиначкој децембра месеца 2011. године и убрзо након примопредаје у цркви светог Романа у Белотинцу, новопостављени парох обишао је храм у изградњи у селу Горњем Међурову. Он је сазнао од мештана најпре да је храм посвећен светој Петки. Постоје различита мишљења, нажалост, о томе којој Светитељки је посвећен храм у Горњем Међурову. Нека сведочанства упућују на света Петку која је српског порекла и која се прославља 27. октобра (према усменим казивањима чланова црквеноопштинског одбора - Братислава Петковића и Велибора Милојковића из Горњег Међурова и према њиховим сећањима догађаја освећења темеља из 2003. године). Друга сведочанства не малог броја мештана казују да је реч о светој Петки из Рима која се прославља 08. августа, али се стиче утисак да су ова друга мишљења неоснована јер су условљена (неоправданом) тежњом и казивањима мештана да „српска света Петка треба да буде »кућна слава«, а римска Света Петка (8. авг.) треба да буде »Собор« и храмовна слава”. Већина заступа став да је храм посвећен Светој Петки која је српског порекла. 
     Парох Александар Стаменковић затекао је храм у следећем стању: озидан и стављен под кров, али неомалтерисан - нити споља нити изнутра, двориште несређено и растурен грађевински материјал по дворишту. Према казивањима присутних мештана могло се закључити да земљиште на коме је храм зидан није власништво Српске Православне Цркве већ државе, а самим тим вероватно и имовински статус храма није регулисан. 
     Почетком 2012. године у Горњем Међурову одржан је састанак у »спортском бифеу« (јер се није имало где на другом месту) на коме је било присутно око петнаестак утицајнијих домаћина из овог села и на коме је договорено уз присуство пароха Александа Стаменковића да се формира тзв. 'Одбор за изградњу храма' за чије чланови су изабрани: Милојковић Велибор, Јовановић Братислав, Цветановић Небојша, Петковић Братислав, Милојковић Властимир, Милошевић Срђан и Петровић Часлав (сви наведени су мештани села Горњег Међурова). Од тог састанка с почетка 2012. године па до данас (август 2014. године) уложено је много напора да се реализују разне активности око завршетка храма. 
Обавеза и посла око изградње храма има још много. Наредне активности усмерене су на планирање израде иконостаса, постављање пода, увођење струје у храм и друго.
     У селу Горњем Међурову, на гробљу, постоје и темељи старе мале цркве. Темељи су димензија око 4х6 m. Мештани говоре да је некадашња Црква била посвећена Светој Петки па отуда и њихова тежња да се храм у изградањи посвети поменутој Светитељки.

Епархија нишка

  1. Намесништва
  2. Манастири
mapa-manastira-mala