ЧУДО СВЕТОГ ВАСИЛИЈА ОСТРОШКОГ


2Прослава Светог Василија Острошког Чудотвотрца врхунила је у Светој Литургији где принесмо Дарове, да би након службе породица Славић принела колач на дар свецу као захвалност за излечење. Овај светитељ-слава му и милост је био лекар њихове ћерке, девојчице Тамаре Славић. Ова благочестива породица са Косова и Метохије нас је после Литургије и резања колача удостојила трпезе под орахом, а Тамарина мајка, сестра Слађана Славић нахранила нас је још и следећом причом:
„Моја ћерка Тамара се родила 1998. год., а њена болест која се манифествовала кроз болове, поврацање и крваву мокраћу је откривена 2003. год. После двадесет дана у Лесковцу добијемо упут за Београд, за Институт за мајку и дете. Стање се не поправља, после дугих и мучних прегледа и генетског профила откривен је Тарнеров синдром, као скуп више болести: наглувост, слабовидост, потковичасти бубрези са поремећеним тзв. филтерима, срчани залисци деформисани, стерилитет услед недостатка рада репродуктивних органа или недостатка истих, и успорен раст и развој физички и ментални. Шок за мене као мајку после преживелих догађаја избеглиштва и саобраћајног удеса. Туга очај, безизлаз, немоћ познат свима који пате. Памтим речи моје мајке да се помирим, ако Бог жели узеће је себи одмах, а ако је воља Божија излечиће је. Подигох се из очаја, почех са покајањем, постом средом и петком и вапајима и сузама које само Господ зна. Сестра Биља (без шаке) из Цркве каже да треба да одем у Острог. Од 2003. до 2006. односно до овог догађаја Тамара се шприцала хормоном раста свакодневно без кога није могла, уз честе одласке за Београд. 2006. Године први пут идемо за Острог као ходочасници са хаџи Славицом из Власотинца и оцем Макаријем Тошићем, мислим из Ђуниса – Бог му дао све што иште, духовно нас крепи, стижемо у Острог. Ходам боса и носила сам је у руке до пола пута, а онда се она усправи на ноге и рече „види мајко ја сад ходам, ја сад могу, не плашим се мене чува Свети Василије“. Осећај пред кивотом неописив – радост, топлина. Као да сам цео живот била у мраку а сада смо у светлости , без терета. Вапила сам за помоћ а и нада да ће нам помоћи Свети Василије (слава му и милост) није ме напустала никада од тог трена. Светац нас све чује то знам и свима помаже. Сутрадан смо се причестили по милости Божијој, код кивота, причетио нас је садашњи владика нишке епархије преосвећени Јован Пурић. Тако је било и следеће године. Све је било боље и боље. Ишли смо сваке године и пре четири године били смо два пута. Ишли смо код оца Јоила, знате сви био је чувар кивота Светог Василија. Испричала сам наш случај и то да се Тамара шприца итд.а он, цитирам „какве ињекције, ништа, само код Светога Василија кажите тамо нека вам очитају молитву пред кивотом и нека помажу уљем и готово, нема болести, Свети Василије свима помаже, верујте“! Како је рекао тако је и било. Тражили смо монахе за молитву али никог није било код свеца, помолих се и захвалих светом Василију за све пошто смо морали да се вратимо. И гле чуда, заплачем кад се сетим, монах не знам име нека ми опрости, позива баш нас да се вратимо да треба да нам се очита молитва и помаже уљем. Све је било како само може Господ да уреди и Свети Василије. Молитва је почела, миомирис се ширио свуда, дрхтала сам од страхопоштовања, од радости како ја недостојна и грешна стојим, како је Бог милостив и осечај да је Светац жив, да је ту присутан, да слуша наше патње, жалости, болести, жеље и да све то већ зна. И док је монах изговарао речи молитве осећај да као кад родитељ, отац или мајка, помилују вас преко чела, косе, главе, благо, милосно и однесу све бриге и терет. О које радовање, олакшање и негде у срцу да се не бринем више, да ће од сад бити здрава. Помазали су нас уљем као што је и рекао отац Јоил, и од тада Божија, Светог Василија, па моја Тамара је здрава. Лекари не верују па кажу да је немогуће, гледају њу па дијагнозу, немогуће неки одмахују, неки се крсте. Ово је заиста велико чудо Светог Василија међу многобројним и непресушним. Слава му и милост и преклоњење и хвала за све, и сада и увек и у све векове. Други пут исте године били смо на поклоњење и тражили неког да испричамо шта се десило, што смо и учинили, замоливши за благослов да у знак захвалности славимо Светог Василија исто као крсну славу. Добивши благослов добили смо и упутства да потражимо брата да се то забележи. Прошле године долази нам свештеник из манастира Острога и преноси нам позив уз питање да ли би пристали да одемо на Острог да се забележи ово чудо и камером. Па ако је Богу и Светом Василију угодно, ко смо ми да тако и не учинимо, и надам се да ћемо отићи. Немам важећа лична документа али се надам да ће се све средити да одемо. И ово да испричам. Прве године кад смо почели да славимо Светог Василија, слава му и милост, била сам забринута где да обавимо резање колача. Пошто се наводно само крсна слава слави, ма проблеми шта да кажем, и родбина и неки из цркве су овог мишљења, не знам где, како, код кога. Помолим се коме другом него опет Богу и Светом Василију и незнам Бог зна, да ли је сан или визија или јава али видим једног свештеника како се труди у цркви да тај дан буде како доликује свечаном догађају, као да долази владика и да код њега носимо да служи тога дана и реже колач. Све у славу и част Светог Василија“.
Ова сада дубоко верујућа, племенита девојчица - Тамара Славић је сада друга година средње Економске школе у Лесковцу, здрава је и живи сасвим нормарлно.

Црква Свете Петке у Бошњацу

 

Епархија нишка

  1. Намесништва
  2. Манастири
mapa-manastira-mala