ДЕЧЈИ ХОР БРАНКО НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

Hor Branko KiM

Са благословом Преосвећеног Епископа нишког Господина Арсенија , Дечија црквена певачка дружина „Бранко“, први пут се, од свог оснивања 1995. године, запутила на Косово и Метохију, са жељом да се поклони бројним српским светињама расутим по овом, жртвама предака и новомученика, освештаном простору.

Поверени очинском старању свештеника Саборног храма у Нишу, протојереју-ставрофору Ненаду Микићу и протојереју Миодрагу Павловићу, предвођени својим дугогодишњим диригентом, г-ђом Јованом Микић, чланови „Бранковог“ подмладка, али и један број верника, 23. и 24. фебруар 2019. године дуго ће памтити по сликама и утисцима из Пећке Патријаршије, Високих Дечана, Манастира Светих Архангела, царског града Призрена и Манастира Грачанице. За млађе је то било утврђивање тек из књига наученог знања, а за одрасле сећање на нека друга времена, али, свакако, и за једне и за друге јединствени сусрет са коренима и колевком српског националног бића и светородном лозом Немањића. На овом путовању неизбрисив траг у срцима свих, оставила је неизмерна радост и топло гостољубље домаћина, којима су поклоници дочекивани на свим местима свог ходочашћа.

Прва их је пригрлила и својом лепотом и значајем освојила Пећка Патријаршија, вековно седиште српских архиепископа и патријараха, место на коме се и данас врши интронизација, на сабору изабраног, Патријарха Српске православне Цркве. Четири богато осликане, и у једну архитектонску целину припратом повезане цркве, посвећене Светим Апостолима, Пресветој Богородици, Св. Николи и Св. Димитрију, место су на коме почивају свете мошти бројних јерарaха. У порти Патријаршије, подигуте крај Пећке Бистрице, о символици вечне обнове и трајања говори и близу 800 година старо, из Сирије донето, стабло шам-дуда које, иако располућено ударом грома, и даље плодоноси и из чијих су се полегних грана укоренила и никла нова стабла. Желимо да верујемо и своје молитве упућујемо Господу да тако буде и са српским народом на овим просторима.

Након окрепљења у гостопримници Пећке патријаршије, путовање се наставило обиласком Високих Дечана, велелепне задужбине Св. Стефана Дечанског, чију је изградњу наставио Цар Душан. За оно време, необично висока манастирска црква од двобојног мермера, са богатом каменом пластиком и раскошним живописом, место је где и данас почувају мошти Светог Краља. Смештена у долини живописне Дечанске Бистрице, црква је посвећена Вазнесењу Господњем.

На крају првог дана пута смештај, духовно и телесно окрепљење путницима пружио је манастира Св. Арханђела крај Призрена, са својим настојатељем, архимандритом о.Михаилом. Боравак на овом дивном месту и обилазак сачуваних остатака знамените задужбине Цара Душана, био је омеђен заједничким богослужењима, вечерњом службом и недељном литургијом, а између њих радошћу заједничке трпезе и дружења. Ова душекорисна догађања својим појањем обојили су гласови Дечјег хора „Бранко“.

Кратким обиласком царског града Призрена, његове чувене Богородице Љевишке и Саборне цркве Св. Ђорђа, које су, иако рањене у вандалским догађањима нашег века, сачувале своју лепоту и значај, започео је други дан овог кратког поклоничког путовања српском земљом у којој Срба, такорећи, и нема. Међутим, оно што, попут пећког шам-дуда, даје наду су ученици и професори обновљене Призренске богословије. Заувек ће остати упамћено изненађење које су млади богослови приредили гостима из Ниша, дочекавши их својом песмом и музиком на самом улазу у двориште школе. Након овог геста, који је многима измамио сузе, дружење је настављено заједничким програмом домаћина и гостију у свечаној сали Богословије, а након окрепљења и разговора, гости су имали прилику да се упознају и са осталим садржајима школе.

Од Призрена путовање је настављено према Приштини и од ње десетак километара удаљеној Грачаници, косовској општини насељеној српским становништвом. Центaр Грачанице, на радост свих, красила је велика, високо уздигнута српска застава и споменик Милошу Обилићу. Последње свето одредиште на путу поклоника био је Манастир Грачаница. Малено грачаничко сестринство и данас чува предање о средњевековном богатству манастирског живота и братству које је чинило стотине монаха. Петокуполну цркву, посвећену Пресветој Богородици, изузетног архитектонског решења, изграђену наизменичним ређањем камена и црвене опеке, украшену богатим иконописом, као своју задужбину, подигли су Свети краљ Милутин и његова супруга, краљица Симонида. Припрата цркве дограђена касније, у време владавине светог српског цара и мученика косовског Лазара.

И ту у Грачаници, као и на свим осталим местима на којима живи историја Срба, чуло се појање.Појање Дечијецрквено певачка дружине „Бранко“ одзвањало је међу зидинама знаменитих Немањићких задужбина. Млади гласови, попут жишка у кандилу, титрали су на лицима светитеља и мученика, играли по ктиторским фигурама светих српских предака, у славу Божју и са горућом надом и вером у светлију будућност српску на Косову и Метохији.

„Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“, овај стих персијског песника Хафиза, исписан арапским писмом, руком непознатог посетиоца на фресци осликаној у припрати храма Богородице Љевишке, примењен шире, на све лепоте свете косметске земље, најприближније илуструје снагу естетског, емотивног,историјског,културолошког, али и дубоко националног доживљаја, који је пратио ово прво, кратко, али засигурно не једино, нити последње поклоничко путовање „Бранково“ српским Јерусалимом. Шта још на крају рећи, осим парафразирати стих Десанке Максимовић из њене чувене песме Грачаница: Косово, да си нам бар јабука, да те можемо у недрима понети...

Марина Милутиновић

ozio_gallery_nano