Константину у част - Житковац

predstavaveronaukaКонстантину у част - приредба за дан школе у ОШ "Вук Караџић" у Житковцу

 

Како је Константин чуо за хришћанство?

Царица Јелена је имала сина
Великога цара Константина,
Био је силан био је јак,
Његов задатак не беше лак,
Да споји царство из четир’дела,
Да би му држава постала цела.
Ал како крену царство да спаја,
Он виде много обичаја,
Који не вреде и не користе,
И који треба да се очисте.
Толико богова толико речи,
Али ниједан душу не лечи.
И у том трену дође ка њему,
Монах што имаше веру ко стену,
И он му рече: „царе честити,
Надам се да ћеш моју реч примити.
Реч је о једном једином Богу.
Без којег срећан бити не могу,
Тај Бог и срце и душу лечи
Утеху пружају његове речи.
А мени траже да га заборавим,
Ка лажном богу руку да ставим.“
А цар га саслуша па му одговори:
„Тај Бог ти моја врата отвори!
Ја баш и тражим Бога лекара,
Што лечи душу и мир јој ствара.
Ако је тачно то што си рекао,
Онда си милост код мене стекао.“
И монах усрдно цару се захвали,
Тако су нови другари постали.

 

Константин:О војници моји дођите овамо има ли који међу вама да је хришћанин!
Војници ћуте неколико тренутака и јавља се Климент
Војник Климент: Ја сам хришћанин
Константин: Хришћанин си Клименте? Јел?
Војник Климент:Да Ваше величанство
Константин: И није те страх од казне?
Војник Климент:Није ме страх.
Константин:(Константин подиже мач изнад војникове главе а војник остаје миран) Није те страх од смрти?(зачуђено)
Војник Климент:Није
Константин: Па имаш ли ти страх од нечега
Војник Климент:Од када сам почео да верујем у овог Бога сви моји страхови су нестали. Сви сем једног.
Константин: А који је то страх?
Војник Климент: То је страх да не увредим свог јединог Бога!
Константин: Ако је тако онда је тај Бог сигурно доста јак.
Војник Климент:Ми хришћани верујемо да је најјачи, да је једини прави Бог
Константин: Не знам да ли си у праву. Ипак има нешто што ми се свиђа у тој вери. Не требају ми војници који ће бити кукавице! Твоја храброст ме је задивила а ако је она дошла од твоје вере онда та вера много вреди!
Војник Климент:Тако је Ваше величанство.
Константин: Волео бих да су ми сви војници тако храбри!
Војник Климент: Није немогуће . Наш Бог Христос може на дати и снагу и храброст.
Константин: Ако је тако моли се том Богу да победимо.
Војник Климент:Хоћу .
Константин: А сад на месту вољно!
Војник Климент:Разумем! (отпоздравља и одлази)


Цар Константин леже на неко место на позорници где може да се наслони и да се успава.

Чује се глас
Христос: Константине! ( гласније) Константине, Константине!
Константин: (Константин се јавља не отварајући очи) Ко је то?
Христос: Ја сам Христос Бог који лечи душу и који даје храброст твојим војницима!
Константин: Ох заиста постојиш. Опрости што сам сумњао.
Христос: Сумњао си али си и веровао. (иза цара се појављује знак) Узми овај знак и стави на штитове и на заставу своје војске.
Константин: Хоћу Господе. А зашто баш тај знак?
Христос: Зато што је то знак вере у мене. То је знак којим ћеш победити! ( чује се грмљавина и цар се буди)

Цар позива војнике
Константин: Војско! Имамо састанак!
Војници: (сви у глас) Разумемо!
Константин: Где је кројач?
Кројач: Ево ме господару.
Константин: Да ли је цела војска одевена како треба?
Кројач:Јесте Господару
Константин: Имаћеш један мало већи посао
Кројач:Реците Господару
Константин: Треба на све заставе да ставиш овај знак ( показује му знак крста)
Кројач:Разумем (враћа се назад)
Константин: Где је оружар?
Оружар: Ево ме Господару.
Константин: Ти ћеш на све штитове да ставиш овај знак. (показује монограм)
Оружар: До сутра ћу завршити и можемо у битку.
Константин:Нека тако буде.


Повратак из Битке
Ура! Ура! Ура!
Римљанин: Драги императору! Цео наш Град Рим Вам је захвалан зато што сте нас ослободили од тиранина и диктатора Максенција!
Константин: Хвала Богу.
Римљанин: Принећемо жртву богу Непобедивом Сунцу у знак захвалности.
Константин: Не дугујемо том Богу захвалност. Победу нам је дао хришћански Бог. Видиш ли ове знаке на штитовима и заставама?
Римљанин:Видим.
Константин: Ти знаци су нам дали снагу и заштиту Бога који се зове Христос.
Римљанин: Код нас je та вера забрањена.
Константин: Да знаш да ускоро више неће бити забрањена.
Римљанин: Како то? Па они не признају римског цара за цара већ некаквог Христа.
Константин: Они поштују римског цара али не и римске богове.
Римљанин: Шта то значи?
Константин: То значи да хришћанску веру и хришћане више нико неће смети да и да убија.Донећемо закон који ће и хришћанској вери дати иста права као римским религијама.
Римљанин:Иста права? (зачуђено)
Константин:Да потпуно исту слободу ће имати хришћани. До сада је било слободно да се верује само у римске богове а сада ће у тој слободи уживати и они који верују у Христа који ми је подарио победу.

Наратор: То није била само Константинова победа. То је била победа свих који се боре за слободу, равноправност и толеранцију. То је била победа која је припала целој једној култури. Ми и данас примењујемо начин те победе.
(за то време док наратор говори последњу реченицу сви излазе на позорницу )
Сви ликови: Овим Побеђуј! ( и поклањају се пблици)